Sekeš, erste dan
Druga najduža staza nakon bElite nije baš moj idealni vetrinarski vikenad. No kaj se mojže. Ozbirom da jebilo hladnjikavo i nije mi se žurilo na start. Pa sam odlučil čekati Pongija da idemo skup. I tak smo išli lagano pričajući do 1,6 km udaljenog starta kad sam skužil da startam za pe' minuti. Grmlje, žniranci i trk do starta. Naravski uspjel sam pozabiti opise na startu kojih ni jebilo na karti. Stigel sam taman projti čez koridor i krenuti. Papak žlabrajući. Kak i kompas nisam zel (namjerno, jemam onaj mali na satu) moral sam cijeloj stvari pristupiti s dozetinom opreza i pažljivim orijemtiranjem. Pažljivim provjeravanjem okoline da znam da sam na pravoj KTici.
Štart. Stavljanje isprintane karte u knap nojlan, određivanje di je uopće kaj. Pol minic.
Prva. Još malo kilav, po putu, onkraj rupe s KTicom i na uvalu.
Cvaj. Po grebenu, prosjeka, uvalica. Laganica za početak. A i ja idem lagano.
Tretja. Tu me mučilo s tkoje strane zelenog. Naravski sa krive.
Četvrta. Malo nesigurnosti u prelasku prek platoja i kroz uvalu ravno na KTicu.
Fajv. Prek vrha. Dosadno.
Siks. Tu sam srel Subija i razmjenil par vokala z njim.
Sedma. (od 9) Tu me mučilo dal gore il dole. Stajal sam na šestoj i zbrojil kaunterse. 8 dole i najmanje 5 gore a gore se treba i orijemtirati. Dole. A tu sam i bežal prek, otprije mi poznate, livade.
Osam. Devet. Dosada. Pentranje.
Cener. Nakon odlaska sa devetke pazil sam kak sve zgleda da budem siguran da sam štancal pravu. Na cenerici sam videl i pongija u odlazećoj ulogi.
Jedanajst-trinajst. Laganica. po crti sa Pongijem.
Fortin. Nakon kratkog premišljanja rekoh si okolo. Greben s KTicom jebil raskrčen, lagano zarašten i sa panjevima. To me malo zbunilo. A i KTica jebila skrivena. Tu me stigel Miha Štokmajer for minic. Očekival sam ga. Zaletil sam se za njim.
Petnajst. Čista šlepijona. Išel sam ga stić i nisam gledal kartu. Htel sam videti kulike ja mogu fizikalno za najbolšim vetrinarom. Tek sam na velikoj uvali prije KTice pogledal kartu i skužil di smo. Tu mi je uvelike pripomoglo kaj sam znal unaprijed varijante do kraja staze.
Šesnajst-osamnajst. Pratim ga u stopu teško dišući i kontroloram smjer i detalje odokativno.
Devetnajst. Zajedno smo se popentrali na plato a omdak je Miha krenul a ja ostal. Na KTici sam provjeril kod nekoga ko je preforiral jel to moja. Pogledal sam kartu te osobe. Ne znam jel bilo muško, žensko.
Dvajst-davjstjedan. Ravno bez nekih rutčojseva. Na 21 ista provjera ko na 19.
Dvajst dva. Burek. Malo mi se smračilo. Prebrzo sam krenul sa 21, malo mi kauntersi nisu pasali i ode ja. Nisam se nikak mogel skulirat i skužiti di sam. Nisam kužil uvalu sa žutim. Videl sam čeku ali nisam mogel relocirati. Našel sam ju slučajno. Ak nije gore omdak je dole.
23-cilj.
Sa mišlju o usranom završetku.
Na kraju kad sve zbrojim vrijeme realno. Kulike sam dobil
šlepanjem tulike sam zgubil na 22. Zadavoljan sam početkom treninga.
Videl sam da mogu držati najbolje u kategoriji u okolici i ovakav.
Nakon odmora i bez trke od Ponikvi. Sad znam di sam i motivi za treniranje
i skupljanje fizikalija i trka su tu. Mala činjenica da me Štokmajer
oba dana stigel 4 minic na KTici nakon pet km zračne linije staze.
Interesantan je spisak ljudi koji su reambulirali kartu. Među njima i jebil zmagovalec dana u bEliti Denes Zoltan. Kad je on to rembuliral i koliki dijo ostalo je nepoznato. Na karti pišaju imena i godina reambulacije 2001 do 2005. Ehmm. Fair plaj. A i karta im baš nije nekaj. Puno vegetacije je falilo na mjestima. A i puteva. Prilično starih.
