|
Hilbili
and his frends
Život
na selu je ljep. Šume za bežati. Hrane, prirodne, za jesti. Vina,
susedova, za piti. Posla, vlastitoga,
za delati. Ekipa, navek spremna, dobra za tulumariti. M'esta za spanje
kulike treba.
25.04.2006.
Imam
cijelu hrpu priča. Još da malo skupim vremena. Na kraju je otišla
i Sofi.
Ona je jedina dobila ime. Već nam je poštenski prirasla srcu i
samo činjenica da je počela raditi sitne nepodopštine po svukud uspjela
nas je natjerati da je damo. Otišla je u časne sestre u Kamensko.
Biće joj papice. Na odlasku je imala 9 tjedana i 11.5 kila. Naravski
sljedeća
tri dana smo proveli temeljito ribajući hižu i sve u njojzi. Danas
sam završil komplet svu prvu ovogodišnju košnju. Usput sam i instalijeral
kultivatora.
U
subotu
krećem
u akciju.
S proljećem
se i germani spušćaju na jug. To su geni kameni. D nekst epizoud.
02.04.2006.
Eto
je i priča s štencovima škoro gotova. Nakon 6 tjedana u dva doma 8 ih
je uteklo u nove domove. Koliko čujem dobro im je. Pak ih je ostalo
dvoje i na kraju samo cura koja bi trebala sutra put pod noge. Još
nismo načisto dal je ostavit, pa imat 3 velika pesa. Zavuku vam se
pod kožu. U tjedan dana lepog vremena je "izišla" van
i skroz se oslobodila. Jurca po štengama i dvorištu ko velika. U šetnju na livade
pogotovo. No da ne duljim, pesoljupci galerija je tu. Ljepo vreme zadnja
dva vikenada značilo je i konačan početak proljetnih radova. Dvorišće
počišćeno od zimskog uragana. Voćke preštihane i obrezane. Jorgovani
posadjeni. Vrt proširen. Još sam da pofarbam voćke i mogu se bacit
na nove gelendere po terasama. Znam da se voćke farbaju na jesen ali
lepo mi ih videt na proljeće frišku zelenu travu i bijele voćke u
cvatu. Uskoro i slikice od mojih par prekozimskih tišleraja. Naravski
počinju i tulumi a hrpa za Jurjevski kres se sprema. Ijako navodno postoje
neke
karte
za
kazališće
na Jurjevo.
03.03.2006.
Mi
orijemtacionisti smo posebne vrste. Orjemtacija nam je najjebitnija stvar
kaj mojže bit. I omdak kad je nekaj bitnije uopće nije dobre
jer je fakat dokurilo do nokta. Još jedna galerija malihjeh blentosavaca.
Devet bi ih trebalo put pod noge drugi tjedan. Ostala je još jedna
cura i nju morti i ostavimo. Poprilično se zavuku pod kožu ijako mogu
i uredno izluditi u roku keks. Ne bi vjerovali kak brzo učiju i vrlo
dobro znaju kak kad kuda i zakaj. Pojedene količine hrane i njihov
nusprodukat je upravo nevjerojatan. Na slikama su odokatvino 1,5 kila
osim prvih par slicka a sad su negdje na 4-4,5 kg. Rastu i rasturaju.
Galerija.
Snjega opet ima. Manje neg lani kad smo preselidbu pomakli mjesec dana.
Najavljuju uskoro topline a to znači da bum uskoro isprobal svojega
novega kultivatorja i frezu. Good.
12.02.2006.
Ova
dva tjedna su prošla totalno u znaku malih blentosavaca. Počeli su se
kretati (puzati) po svojim malim napuhnutim trbuhima. Još ne hodaju
ali kreću u tom smjeru i sve bolje vidiju. Otvaraju im se oči i mrena
se polako gubi. Ima ih koji su već postali i pravi istraživaći. Kak
bu to bilo za još tjedan da i ne mislim. Dane uglavnom provodimo s
krpom za pod u rukama. Ili u kuhinji. Doris jede odokativno triput
više neg inače. A ovi mali mljekopije su opaki. Sreća je da je zid
farban sa farbom koja se može prati (Hilbillicina ideja naravski) tak
da kad nekaj zmažu uzmeš krpu i opereš. Od zadnji put smo ih zbrojili
i ima ih 8 (osam) dečkih i dve cure. Tak dobrom omjeru (lakše idu)
se nisam ni u snu nadal. Inače je ombrnuto. Tu je i mala galerija Doris
i Vige lani iz listopada. Tek da se vidiju geni. Odmah i par aktualnih
slikica od 34 36 37 38 39 41 42.
Meni je najbolja ova zadnja zvana
još i Vigo i sin. Ako se ko pita, dijelimo ih i spremni su za dva do
tri tjedna. Poželjno je
da
imate
vrt jer
to
su
ipak veliki
psi kojima treba pokloniti svakodnevno ljepoga vremena. Pogotovo u
početku. Privrženi su obitelji, obožavaju prirodu, inteligentni su
i vrlo brzo uče sve okolokućne trikove, dosta jedu, a i poprilično
laju na sve
kaj se približava
njihovom području. Malo reklame a ostalo ak ste zainteresirani.
02.02.2006.
Nakon
par tjedana išćekivanja tijekom ponedeljka i utorka Vigo i Doris postali
su ponosni roditelji deset (10)
malih crnih čistokrvnih njemačkih bernskih planinskih ovčarskih pasa.
Kak nismo znali dan parenja a Doris je
postajala sve ogromnija i ogromnija (sa 28 kg na 42 kg) malo smo bili
u iščekivanju. Po uputama sam joj napravil veliku škatulju sa izlazom
za nju a ne i štence, mogućnost dizanja pregrada, vrata, krpe, njezina
uobičajena dekica, i sva ostala dodatna oprema. Sve instalirano unaprijed
da se navikne i tako to. Nije nas fermala ni pol posto. Ljepo se štenila
na pločice na mjesto na
kojem
inače
spava.
Dobro, odmah smo stavili nekaj toplo pod nju. Kasniji naš pokušaj da
ih smjestimo u ipak ugodniju škatulju (100*70*35 cm) samo je prezrivo
odbacila vadivši štence van iz kutije kak smo ih mi stavljali nutra.
Zasad su još sljepi i sam spiju, cicaju i dereju se. Ne bi vjerovali
koliko veliku buku po noći može napraviti sam jedan/jedna od njih.
Doris je jadna sva iscrpljena i ponekad zareži na Vigu kad baci pogled
prema potomkima. Vigo je opet sav nemiran i divlji. Stalno bi ih išel
gledat a Doris i nije oduševljana. U međuvremenu skače, trči i furt
me vleče na hrvanje. A ima ga 50 i tkoja kilica. Još par slikica 5 6 7 8 10 12 13 14 15 17 22 23 26.
16.01.2006.
Obaram rekorde u ne javljanju. Ozbirom da i ja kao i svaki 'Rvat i katolik
preživljavam od plaće a živim od onoga kaj zaradim tak su neke stvari
pale na začelje. Vani zima nutra compjuter i udri arbajt po udžbenikima.
Par tišleraja napravljenih u medjuvremenu malo kasnije.
Na
Krismis smo odišli malo u Dojčland. Znansvetni dijo puta sam izmedj
ostalog provel i u Bauhausu. E nisam
išel gledati borere i šmirgl papir već u onaj čuveni Bauhaus spočetka
stoljeća. Onaj Bauhaus sa Kandinskym i kompanijom. Ekipa oko mene pada
u nesvijest a mene to baš nije nekaj dirnulo. Daj ti meni Honku mili
brate, pa da kuću gradimo. Fora jebilo na jeBauhaus vakultetu ijako su
mnoge stvari bile nedostupne. Nisam se nešto trgo fotačem. No, i ja sam
došel na svoje. Stari arkoholik je završil u veliju najvećoj (ili najpoznatijoj)
evropskoj
tvornici
šampanjaca Rotkepčenu. Sori vramcuzi, u tvornici pjenušca. To čudovište
postoji i radi prek 150 let. Imaju pun k vinograda. Kad prilazite gradiću,
ma selu, di je fabrika neko pristojno vreme gledate vinograde. Naravski
dost grozdja uzgajaju (vlastiti nasadi) u Espanji i Vramcuskoj. Vani
jebilo faknin' hladno taj dan pa nisam slikal niš sa te vjetrometine.
Sam nutra. Ovak odokativno da znate u fabriki im treba tristošedesethiljada
(360000) flaša dnevno. To nisu one klasične punijone već je prava fabrika.
Proces proizvodnje od skupljanja grozdja, odvajanja, punjenja u flaše,
vrenja, zrenja, flaširanja zahtjeva naziv fabrika. Ak niste znali pjenušci
(samo je u Šampanji šampanjac) mogu zreti u bačvi il flaši, imaju gljivice,
mogu se i zmrznuti, odreže im se vrh s gljivicama, okrećeju se, puniju
pod tlakom u ledu i cijeli niz drugih sitnica. Dugo bi trajalo. Mene
vodilo kroz staru fabriku di je još sam dijo proizvodnje. Im'o i vodičicu.
Ono kaj sam skužil švabicu kaj se fali "mi ovo, mi ono, vrancuzi sim
tam". Ufatih dah ljubomore. Bilo mi dosadno
pa malo sliko. Kao što vidite sve
je v mraku s čistslabom rasvjetom. Pa su i slicke takve. Nepregledni
podrumi z puno bačvi.
Ova temna fotka je da vidite kak
je tam mrak i kak s'e diha po vinskim gljivicama. Eh, sad ide bačva.
Bačva
na bačvama.
Slika sve veli. Prava je drvena i prek 6 metri velika. Poslje sam malo
lutal hodnikima
pa da vidite kak se ta l'epa tekućina
skladišti.
Inače, zanimljiva je sitnica da se svaka ta flaša okrene ručno dva put
na dan. Za određeni čošak. Dobra im reklama. Narafski, na povratku smo
se malkice zadržali u fektori storu.
27.11.2005.
Ljeva
ko iz kabla. Ode danas saf snjeg. U četvrtak sam ustal ko pravi pijonir
prije šest (sam fju minic ali ipak) da bi užival u zimskim
radostima. Napadalo 20 centi snjega. Mjerijo ja centimetrom na betonu
ravnom. Sve sam očistijo prije posla. Pijonir. Nema greške. Šteta kaj
jebil totalni mrak pa mi jebilo glupo fotkati snjeg v mraku. Uglavnom
dobra
mjera za
prvu
rundu
(zagrijavanje
u subotu
prije se ne kaunta). U gradu niš. Krenul sam ranije jerbo sam se bojal
kurcšlusa po Zagrebu. A kad tamo u gradu nit snjega nit kuršlusa.
Po
takvom zimskom
vremenu kad se nemre niš vani delati najpametnije je zavleči se onkraj
tople pečke i uživati u dobroj klopi. Uz ambijenmt ide i ambijentalna
klopa. Preporuka
bi bila police sa
špekom. To vam je ono najednostavnije s krumpirom kad prerežete na
pol stavite u protvan i bacite u pečnicu. Najte pozabiti
posoliti a
špek dodate negdi na pol pečenja. Izvaditi i servirati
uz hrpu sireva, putra, klobasih i šunke. S'e domaće. Naravski to zalijte
sa portugiscem.
Za deserat preporučam kostajne.
Pečene na pečki u tavici. Poslje ih
još malo zapecite na ploči i pazite na prste dok ih gulite. A vani
snjeg i minus celizići.
22.11.2005.
Jedna
od nus pojava ljepoga života na selu su i gradžani. Taman gdaj pomisliš
eto stigo vikenad, malo mira i štihače.
Kad ono morgen. Gradžanima se mnogo dopada ovaj naš žifot pa ih eto
prek vikenada. Što najavljenih što nenajavljenih. I omdak ti budi znjima,
pričaj, sjedi nutra, niš ne delaj. Jer ipak su se došli malo odmoriti
i rekreirati na friškom zraku. A to najčešće bude tak da nakon fajv minic
za rundu okoloko hiže bježiju u istu i ne mrdaju od tople pećke, kupice
z vinom i protvana z koljačima. Al mi je dobar izgovor kaj nisam završil
vrt.
Da, danas mi je rođkas. A na poslu sam do faking šest (18:00). Pa eto
i slikice sa proslave istog. Od prije par leta. Je, slicka je oriđiđi
crnojebela. Ipak je to od prije par desetaka leta.
19.11.2005.
Ljudi
opadnul je prvi ovozimski snjeg. Dokazni matrijal je tu.
Nebu tih par pahulja dugo ali čovjeka veseli. Sunce je počelo sijati a
ja krečem in di ekšn.
15.11.2005.
Bez
štihače ni grbače. Od štihače dve grbače. I štihača i zubača dva prijatel'a
najjača. Ko tebe štihačom ti njega bolovanjem. Svaka ima svoj faktor.
I ostale narodne mudrosti sa (pri)zagorskih
brega. Sused me skroz razočaral za vikenad. Nit tuluma, nit pišanja.
Ipak se zvlekel v nedelju. Na ozbiljne zdravstvene (Novi Marof) probleme.
Ni mu za zameriti (podmitil me s par flaša). Daklem nisam se preveč
naštihal jerbo sam jemal, kak to već ide, celu hrpu za obaviti prije.
Okoloko hiže, v hiži, pri hiži. Omdak sam se primil pripreme terena.
Mining čupanje starog vrta, košnja trave na pristojnu visinu i najvažnije
geodecki radovi. Ko kravi kartograf zel sam stolarski metar, špagu,
par kolčića, malu sekiricu i reko 'Vo vod je moja Rvacka.
Vidite
čisto, oprano, speglano i špagom obilježeno. Pod kutem za čim bolši
pristup zvizde
nebeske. A usput dok sam krčil sam jemal i malu berbu. U gredici z
paradajzima i paprikom našel sam jednu živu papriku. Veliku papriku.
Nakon toga sam ubral i jagode
za koljač. Znate onaj žuti biskvit (s jogurtom veliju) sa svih cener
jadogica. Da vas pitam di bute usred studenog našli tak nekaj. Fine
i friške mjesečarke.
Veliju mi da su spremne za širenje i presađivanje. I prošo dan. V nedelju
dok su neki bežali po Veneciji
ja sam po prekrasnom toplom sunčanom danu krenul in di ekšn.
I dok sam je vani pokušaval zaradit nedeljni ručak Hilbilca je sigurne
udaljenosti (topla kuhinja sa goveckom juhicom na šparhretu) ovjekovječila
i odokazila moje zasluge za narod. Štihanje je inače imteresantan
šport. Treba skužit kak pravilno piknut svoj štrument v zeml'u tak
da sve od zdol zijde gore a da vam kičmatrans ne strada preveč. Pa
onda kaj sa florom i faunom. Trava je opak vezivni elemenat i najveć
vam snage zeme. Iskakajuče krtice, gliste, bubamare i sljepiče smatrate
dobrom zabavom dok im činite genocid. Spešli glistama. Ipak ste vi
jači od njiha. Onda da uopće ne pričam o lakoći štihanja proljetnog
dijela i ovog novog vrta. Staro i rahlo ide ko putar. No uz malo matematike
skužil sam kak si olakšati život. Lepo, paralelno uz okomicu medje
zapiknete sa štihčom po nekoj dužini, i tak par okomica. Nakon toga
paralelku poprek okomicih i ide ko ludo. Nadam se da se bum v nedelju
mogel pofaliti sa skroz preštihanom slickom. Jemal sam v subotu i par
sitniminimica za spilit. Kak mi se ni dalo na
pilu zel sam
svojega
Štila.
Ak već niste
znali svaka hiža mora jemati svoga Štila. Kak sam ja još friški, moj
je dječji na
struju dugi 40 cm a ne ko Perin, pravi Štil, od 55 cm i dve vure arbajta
velki rezervar.
11.11.2005.
Dugo
me ni jebilo. Preveč orijemtiranja. A i tomu je end. Pravi dan za javljanje.
Martinje. Ne bum spal nočas. Sused sprema tulum sa svojim
penzićima pa bu ludo i nezaboravno. Ostalo mu 300 litri od lani a novih
15 hekti je spremil prije koji tjedan. Celu buju noć vani zavijali
na mesec i usput pišali po lozi čije plodove pijeju.
Meni
sljediju radni vikendi. Kak se prek tjedna niš nemre delati tjednukraj
treba dobre iskoristiti. Sutra ranom
zorom zubljanje lišća za zagrijavanje. A omdak ono pravo. Od štihače
dve grbače. Treba otprti zemlju zraku i vrta zaštihati. Ove godine bum
na vreme. Sljedi me jedno 10*15 metri vrta. Veliju da se na sto kvadrata
mojže posaditi i uzgojiti sva zelenjava (povrćke) za 4članu familiju.
Za nas bu pak male več. He, he, nebum ja na proljeće okapal. A da bi
jemal motiva to čim prije zgotoviti nakon toga jemam za skopati petnajstak
rupa veličine Metar*Metar*(0,50–0,70). Za nove voćke. Trešnje, višnje,
jabuke,
kruške, dren, breskve, marelice, lubenice. Različitih varijamti i sorti.
Nek se najde. Za svaki slučaj.
Par
slikica tam od prije. Odokativno tri tjedna nakon preselidbe (aprilililili)
napravili smo useljivo tulumče. Nastupile
su hilbilicine jahačice
i hilbilijevi drkači.
Ozbirom da jebilo Jurjevo (mislim) bili smo vužgali i šibicu.
Kao i za svaki nastup treba se prvo malo po tko ži ti.
Nakon klope
neki su se prešli malo odmoriti
v zele-njavu
a drugi se se spramali vužgati vatru.
Prvo smo vužgali (1 2 3)
Jurja, pak je goril (1 2 3 4).
Gdaj mu je potemcija opadnula
postali smo hrabri. Prvo Pero
stidljivo pa onda muži hr a b r o.
Dok sam se malo odmaral
Ljepi je fatal ćuma za svadbu.
Of se baš ni dal. Pao mrak a mi ogladnili. Kam, di? Kod suseda na
krušnu pećku.
Pica i piva. Savršeno. Je, a tu je i meni najdraži Hamburger.
Ko pogodi gdo na sliki nije
vegetarijanec udjeljuje mi pivu. Kak su opasni tulumi v Dubrancu
govori da su ova
dvojca z babami na sliki (desno)
opadnuli pod oltar za par meseci. Oba. Oba su padnula. Ol d pikčers
ar k'rtesi from Mirka i Pero. Ol rajc ar rizrvd.
P.S.
Kupil sam si kultivatora.
23.10.2005.
Prekrasen jesenski den. Nakon mjesec dana konačno doma, makar jedan dan,
za vikend. A kad ono prekrasno sunčano jutro i prilika da se male
odpočinem. Kulike jebilo lepe denes vjutro veli i slicka guzdarice
u osam ujutro
na ranojutarnjoj kavici. Par slikica veliju same od sebe kak je lepe
ova jesen. Pastelne boje
po bregima su u punom jeku, prek plota
sused je već naredil dijonizof sok. Dok je lipe dvorišče
je podvlečeno žutim.
A v'rano (ob osmih) je jutro i njimi
bile vruče.
Gdaj je več tak lepi dan treba i nekaj gosti si na ručka zazvati. Najbolše
je to z prijatelima i usput Kuma II odigrati. Vragolasti Matej je samo
na sliki fin, tih i miran. Mam če škljocne prejde na sve tri strane
sv'eta za gdoje pa zna.
18.10.2005.
Noćas,
ilitiga snočka jebilo prekrasne nebe. Nemre fotač dočarati puni m'esec
v puneme sjaju i jesensku naturu po noći. I oblake b'ele koji kak brodi
prek neba ploviju. Bar ne fotač kojoga ja svenezmalica maltretišem. Ščera
rli in d morning sem
na krovu
auta imal prvega ovogodišnjega (jesenskoga) mraza. Sam ga je na avtu
bile. Kad se to spoji z
m'esecom
eto mojoga najdražoga
zimskoga športa. I glazbe. Najime zadnje vrjeme (4-5 let) guštam zimske
noćne šetnje s pesonjama. Onak iza ponoći, jedan, dva, tri. Ovisno
kad svršim z fušom. perSu za protegnuti
se nakon grbljenja za computerom. Gušt je snjeg a iznad svega ak je vijavica,
pa
pada i puše
sve u 16.
Toga jebilo prošle zime. A zima i majstori su nam male pomeknuli preselidbu.
Znate za probleme sa meštrima raznijeh prvenijencija. Tak smo pomicali
uselidbu na Božić, pak prvi drugega, drugi trečoga i na kraju je taman
sredil prvi četrtega. A na 6. ožujanera vam je to otprililike ovak zgledilo:
Prilazna cesta z smjera Dragonošca, šortkat čez hozdu
po makadamu. Gdaj pridete treba puta do hiže očistiti z leva,
i zdesna.
Vujdete v hižu i proverite da vam se pak ni voda
v veceju zmrzla (pa ti šparaj na grijanju drugi put), a bormeč i tuša
treba proveriti. Da vidimo kak su meštri pločice
zalepili i zide pofarbali.
Pećka
je tu i sam zapovedi pričekuje. Prozori
su čisti kak suza. Pot krovom
nišće ne propušča, pak ni crepni penđeri.
Jee, kaplica
je isto na teplemu. Pak se ralica fine prepeljala čez sele. Gor
pa dol. Gor pa dol. Dvorišče
je čisto kak suza. Gazda hiže je išel proveriti
di mu je blago. To pa je naporno.
Pak ga je još
iskal, al ga bile ni.
Je, pak je treba gostinjsku
sobu
videti. Dotle su se gazda počinuli.
A gdaj je trebalo v Zagreba prejti nisme baš bili pri vol'i.
12.10.2005.
V
subotu osmega padoLista udasmo našoga Ljepoga (njaLjepijega od tri Ljepa).
Nakon tricetipet jahri ogorčene borbe te zadnjih olimpijadu
protiv jednog te istog neprijatelja pao je. Pao je naš zadnji Ljepi.
I tak v subotu krenusmo prema Koloniji di su se mladi sreli na
po' puta. Je, pa smo ih morali male nagovarjati ne bi li vušli nutri.
Omdak su se dali je'no
drugom. Pak su popa počeli priču a gospoja Ljepi oduševljena.
Kum isto jebil odševljen.
Pak smo se z Kolonije čez tricetipetiljada kockastih probijali do Novinarskega
doma. A kad tamo oni pozdravlaju
a kumovi naplačuju. Čim sme vušli nutri prvi Ljepi se pokazal prava
Rvatna i spojil
se sa Edom Pecijem. U medjumremenu Kum je održal (smješteni mu) govor.
Pak su i mužikaši krenuli v ekšn z valcerjem.
Je, oblekel sam jubilarni četrti put svoje vlastito in osebno odjelce
za vjemčanja i sprovode. Nakon prve juhice pak je trebalo male pomeknuti
gumbeka
z iglom i koncem nebi li i ostatak papice zišel v drob. Tu je naravski
pripomogla Zekina Zakovica
z svojom sportbili torbicom. Fala joj. Rvacka, Rvacka. Naši su, veliju,
dali gol.
Pa se i prvi Ljepi pridružil podiju.
Naš je muž krenul v solo
tanc ekšn. Pak su si kumovi male zapopevali
(he he, izbacite uljeza) i zatancali. Pak še mal z četrtim
kumom i mladom.
Omdak su rezali tortu.
Poslje torte čisti raspašoj.
Za kraj mi je naš friškoudani Ljepi pokazal u ranim jutarnjim satima
kaj je to ve orijemtacija
v duši. Da bi čovek reč rekel.
Ol d pikčers ar krtesi from Pero. Pa sam limitijeran z njegovim izborjem
pikčersa. Dal je promis da bu ve još tkoja pikešers. Mladih kak tancaju.
Evo ih p l e š e j u.
30.09.2005.
Za
početak, od početka. Odokativno okoloko hepi nju jahre dveiljadeičetvrte
odlučili moja bolja
polovica i ja da je zadnji cajt da se genemo v prirodu. Prije neg ekipa
popizdi i počne razmišljati o silnim hiljadama eura po kvadratu. Nakon
silnih traženja prvo izmeđ dve zagorske reke,
a nakon toga i potez Rakov
Potok-Jaska. Svi koji su kupovali bilokakvu nekrevetninu znaju
koji je to šit od posla. I nakon 6 mjeseci traženja obiteljske kuće
(za 1 obitelj) sa dovoljno (?) velikim gruntom slučajno zalutah u Dubranec u
Vukomeričkim Goricama. Ili još malo bliže.
Ostalo je kak bi se rekle fjučer.
Nakon silnih obilazaka
grunta, hiže, suseda, gruntovnice, katastra, banki i sličnih imštitucija
postali smo 22. kolovoza lani ponositi vlasniki hiže 110 kvadrata čiste
unutarnje kvamdrature (po gradbenom bančinom procjenitelju) i grunta
od 20*125m. Odokativno. Da ne širim priču preveč (a ja to moguuu poooooštensssskkkki
rastegggggnuttiiiiiii) mala galerija slikica
kak je hiža zgledala trenutak prije robno novčane razmjene. Nastavak
sljedi.
24.09.2005.
Život
na selu je ljep. Spešli ak
ima u bližoj okolici (radijus 5 km) odokativno četrdesetak km kvadratnijeh
šume. Orijemtacijske. Neiscrtane. I dovoljno mjesta za višednevna tulumarenja.
I još toga. Drugi put.
Odokativno jedna
slikica tek tulike da vidim
kak to zgledi. Prva slikica (ljep) je linkana nakon druge (slikica).
|
|
|