Hilbili and his frends

Život na selu je ljep. Šume za bežati. Hrane, prirodne, za jesti. Vina, susedova, za piti. Posla, vlastitoga, za delati. Ekipa, navek spremna, dobra za tulumariti. M'esta za spanje kulike treba.

25.04.2006.
Imam cijelu hrpu priča. Još da malo skupim vremena. Na kraju je otišla i Sofi. Ona je jedina dobila ime. Već nam je poštenski prirasla srcu i samo činjenica da je počela raditi sitne nepodopštine po svukud uspjela nas je natjerati da je damo. Otišla je u časne sestre u Kamensko. Biće joj papice. Na odlasku je imala 9 tjedana i 11.5 kila. Naravski sljedeća tri dana smo proveli temeljito ribajući hižu i sve u njojzi. Danas sam završil komplet svu prvu ovogodišnju košnju. Usput sam i instalijeral kultivatora. U subotu krećem u akciju. S proljećem se i germani spušćaju na jug. To su geni kameni. D nekst epizoud.

02.04.2006.
Eto je i priča s štencovima škoro gotova. Nakon 6 tjedana u dva doma 8 ih je uteklo u nove domove. Koliko čujem dobro im je. Pak ih je ostalo dvoje i na kraju samo cura koja bi trebala sutra put pod noge. Još nismo načisto dal je ostavit, pa imat 3 velika pesa. Zavuku vam se pod kožu. U tjedan dana lepog vremena je "izišla" van i skroz se oslobodila. Jurca po štengama i dvorištu ko velika. U šetnju na livade pogotovo. No da ne duljim, pesoljupci galerija je tu. Ljepo vreme zadnja dva vikenada značilo je i konačan početak proljetnih radova. Dvorišće počišćeno od zimskog uragana. Voćke preštihane i obrezane. Jorgovani posadjeni. Vrt proširen. Još sam da pofarbam voćke i mogu se bacit na nove gelendere po terasama. Znam da se voćke farbaju na jesen ali lepo mi ih videt na proljeće frišku zelenu travu i bijele voćke u cvatu. Uskoro i slikice od mojih par prekozimskih tišleraja. Naravski počinju i tulumi a hrpa za Jurjevski kres se sprema. Ijako navodno postoje neke karte za kazališće na Jurjevo.

03.03.2006.
Mi orijemtacionisti smo posebne vrste. Orjemtacija nam je najjebitnija stvar kaj mojže bit. I omdak kad je nekaj bitnije uopće nije dobre jer je fakat dokurilo do nokta. Još jedna galerija malihjeh blentosavaca. Devet bi ih trebalo put pod noge drugi tjedan. Ostala je još jedna cura i nju morti i ostavimo. Poprilično se zavuku pod kožu ijako mogu i uredno izluditi u roku keks. Ne bi vjerovali kak brzo učiju i vrlo dobro znaju kak kad kuda i zakaj. Pojedene količine hrane i njihov nusprodukat je upravo nevjerojatan. Na slikama su odokatvino 1,5 kila osim prvih par slicka a sad su negdje na 4-4,5 kg. Rastu i rasturaju. Galerija.
Snjega opet ima. Manje neg lani kad smo preselidbu pomakli mjesec dana. Najavljuju uskoro topline a to znači da bum uskoro isprobal svojega novega kultivatorja i frezu. Good.

12.02.2006.
Ova dva tjedna su prošla totalno u znaku malih blentosavaca. Počeli su se kretati (puzati) po svojim malim napuhnutim trbuhima. Još ne hodaju ali kreću u tom smjeru i sve bolje vidiju. Otvaraju im se oči i mrena se polako gubi. Ima ih koji su već postali i pravi istraživaći. Kak bu to bilo za još tjedan da i ne mislim. Dane uglavnom provodimo s krpom za pod u rukama. Ili u kuhinji. Doris jede odokativno triput više neg inače. A ovi mali mljekopije su opaki. Sreća je da je zid farban sa farbom koja se može prati (Hilbillicina ideja naravski) tak da kad nekaj zmažu uzmeš krpu i opereš. Od zadnji put smo ih zbrojili i ima ih 8 (osam) dečkih i dve cure. Tak dobrom omjeru (lakše idu) se nisam ni u snu nadal. Inače je ombrnuto. Tu je i mala galerija Doris i Vige lani iz listopada. Tek da se vidiju geni. Odmah i par aktualnih slikica od 34 36 37 38 39 41 42. Meni je najbolja ova zadnja zvana još i Vigo i sin. Ako se ko pita, dijelimo ih i spremni su za dva do tri tjedna. Poželjno je da imate vrt jer to su ipak veliki psi kojima treba pokloniti svakodnevno ljepoga vremena. Pogotovo u početku. Privrženi su obitelji, obožavaju prirodu, inteligentni su i vrlo brzo uče sve okolokućne trikove, dosta jedu, a i poprilično laju na sve kaj se približava njihovom području. Malo reklame a ostalo ak ste zainteresirani.

02.02.2006.
Nakon par tjedana išćekivanja tijekom ponedeljka i utorka Vigo i Doris postali su ponosni roditelji deset (10) malih crnih čistokrvnih njemačkih bernskih planinskih ovčarskih pasa. Kak nismo znali dan parenja a Doris je postajala sve ogromnija i ogromnija (sa 28 kg na 42 kg) malo smo bili u iščekivanju. Po uputama sam joj napravil veliku škatulju sa izlazom za nju a ne i štence, mogućnost dizanja pregrada, vrata, krpe, njezina uobičajena dekica, i sva ostala dodatna oprema. Sve instalirano unaprijed da se navikne i tako to. Nije nas fermala ni pol posto. Ljepo se štenila na pločice na mjesto na kojem inače spava. Dobro, odmah smo stavili nekaj toplo pod nju. Kasniji naš pokušaj da ih smjestimo u ipak ugodniju škatulju (100*70*35 cm) samo je prezrivo odbacila vadivši štence van iz kutije kak smo ih mi stavljali nutra. Zasad su još sljepi i sam spiju, cicaju i dereju se. Ne bi vjerovali koliko veliku buku po noći može napraviti sam jedan/jedna od njih. Doris je jadna sva iscrpljena i ponekad zareži na Vigu kad baci pogled prema potomkima. Vigo je opet sav nemiran i divlji. Stalno bi ih išel gledat a Doris i nije oduševljana. U međuvremenu skače, trči i furt me vleče na hrvanje. A ima ga 50 i tkoja kilica. Još par slikica 5 6 7 8 10 12 13 14 15 17 22 23 26.

16.01.2006.
Obaram rekorde u ne javljanju. Ozbirom da i ja kao i svaki 'Rvat i katolik preživljavam od plaće a živim od onoga kaj zaradim tak su neke stvari pale na začelje. Vani zima nutra compjuter i udri arbajt po udžbenikima. Par tišleraja napravljenih u medjuvremenu malo kasnije.
Na Krismis smo odišli malo u Dojčland. Znansvetni dijo puta sam izmedj ostalog provel i u Bauhausu. E nisam išel gledati borere i šmirgl papir već u onaj čuveni Bauhaus spočetka stoljeća. Onaj Bauhaus sa Kandinskym i kompanijom. Ekipa oko mene pada u nesvijest a mene to baš nije nekaj dirnulo. Daj ti meni Honku mili brate, pa da kuću gradimo. Fora jebilo na jeBauhaus vakultetu ijako su mnoge stvari bile nedostupne. Nisam se nešto trgo fotačem. No, i ja sam došel na svoje. Stari arkoholik je završil u veliju najvećoj (ili najpoznatijoj) evropskoj tvornici šampanjaca Rotkepčenu. Sori vramcuzi, u tvornici pjenušca. To čudovište postoji i radi prek 150 let. Imaju pun k vinograda. Kad prilazite gradiću, ma selu, di je fabrika neko pristojno vreme gledate vinograde. Naravski dost grozdja uzgajaju (vlastiti nasadi) u Espanji i Vramcuskoj. Vani jebilo faknin' hladno taj dan pa nisam slikal niš sa te vjetrometine. Sam nutra. Ovak odokativno da znate u fabriki im treba tristošedesethiljada (360000) flaša dnevno. To nisu one klasične punijone već je prava fabrika. Proces proizvodnje od skupljanja grozdja, odvajanja, punjenja u flaše, vrenja, zrenja, flaširanja zahtjeva naziv fabrika. Ak niste znali pjenušci (samo je u Šampanji šampanjac) mogu zreti u bačvi il flaši, imaju gljivice, mogu se i zmrznuti, odreže im se vrh s gljivicama, okrećeju se, puniju pod tlakom u ledu i cijeli niz drugih sitnica. Dugo bi trajalo. Mene vodilo kroz staru fabriku di je još sam dijo proizvodnje. Im'o i vodičicu. Ono kaj sam skužil švabicu kaj se fali "mi ovo, mi ono, vrancuzi sim tam". Ufatih dah ljubomore. Bilo mi dosadno pa malo sliko. Kao što vidite sve je v mraku s čistslabom rasvjetom. Pa su i slicke takve. Nepregledni podrumi z puno bačvi. Ova temna fotka je da vidite kak je tam mrak i kak s'e diha po vinskim gljivicama. Eh, sad ide bačva. Bačva na bačvama. Slika sve veli. Prava je drvena i prek 6 metri velika. Poslje sam malo lutal hodnikima pa da vidite kak se ta l'epa tekućina skladišti. Inače, zanimljiva je sitnica da se svaka ta flaša okrene ručno dva put na dan. Za određeni čošak. Dobra im reklama. Narafski, na povratku smo se malkice zadržali u fektori storu.

27.11.2005.
Ljeva ko iz kabla. Ode danas saf snjeg. U četvrtak sam ustal ko pravi pijonir prije šest (sam fju minic ali ipak) da bi užival u zimskim radostima. Napadalo 20 centi snjega. Mjerijo ja centimetrom na betonu ravnom. Sve sam očistijo prije posla. Pijonir. Nema greške. Šteta kaj jebil totalni mrak pa mi jebilo glupo fotkati snjeg v mraku. Uglavnom dobra mjera za prvu rundu (zagrijavanje u subotu prije se ne kaunta). U gradu niš. Krenul sam ranije jerbo sam se bojal kurcšlusa po Zagrebu. A kad tamo u gradu nit snjega nit kuršlusa.
Po takvom zimskom vremenu kad se nemre niš vani delati najpametnije je zavleči se onkraj tople pečke i uživati u dobroj klopi. Uz ambijenmt ide i ambijentalna klopa. Preporuka bi bila police sa špekom. To vam je ono najednostavnije s krumpirom kad prerežete na pol stavite u protvan i bacite u pečnicu. Najte pozabiti posoliti a špek dodate negdi na pol pečenja. Izvaditi i servirati uz hrpu sireva, putra, klobasih i šunke. S'e domaće. Naravski to zalijte sa portugiscem. Za deserat preporučam kostajne. Pečene na pečki u tavici. Poslje ih još malo zapecite na ploči i pazite na prste dok ih gulite. A vani snjeg i minus celizići.

22.11.2005.
Jedna od nus pojava ljepoga života na selu su i gradžani. Taman gdaj pomisliš eto stigo vikenad, malo mira i štihače. Kad ono morgen. Gradžanima se mnogo dopada ovaj naš žifot pa ih eto prek vikenada. Što najavljenih što nenajavljenih. I omdak ti budi znjima, pričaj, sjedi nutra, niš ne delaj. Jer ipak su se došli malo odmoriti i rekreirati na friškom zraku. A to najčešće bude tak da nakon fajv minic za rundu okoloko hiže bježiju u istu i ne mrdaju od tople pećke, kupice z vinom i protvana z koljačima. Al mi je dobar izgovor kaj nisam završil vrt.
Da, danas mi je rođkas. A na poslu sam do faking šest (18:00). Pa eto i slikice sa proslave istog. Od prije par leta. Je, slicka je oriđiđi crnojebela. Ipak je to od prije par desetaka leta.

19.11.2005.
Ljudi opadnul je prvi ovozimski snjeg. Dokazni matrijal je tu. Nebu tih par pahulja dugo ali čovjeka veseli. Sunce je počelo sijati a ja krečem in di ekšn.

15.11.2005.
Bez štihače ni grbače. Od štihače dve grbače. I štihača i zubača dva prijatel'a najjača. Ko tebe štihačom ti njega bolovanjem. Svaka ima svoj faktor. I ostale narodne mudrosti sa (pri)zagorskih brega. Sused me skroz razočaral za vikenad. Nit tuluma, nit pišanja. Ipak se zvlekel v nedelju. Na ozbiljne zdravstvene (Novi Marof) probleme. Ni mu za zameriti (podmitil me s par flaša). Daklem nisam se preveč naštihal jerbo sam jemal, kak to već ide, celu hrpu za obaviti prije. Okoloko hiže, v hiži, pri hiži. Omdak sam se primil pripreme terena. Mining čupanje starog vrta, košnja trave na pristojnu visinu i najvažnije geodecki radovi. Ko kravi kartograf zel sam stolarski metar, špagu, par kolčića, malu sekiricu i reko 'Vo vod je moja Rvacka. Vidite čisto, oprano, speglano i špagom obilježeno. Pod kutem za čim bolši pristup zvizde nebeske. A usput dok sam krčil sam jemal i malu berbu. U gredici z paradajzima i paprikom našel sam jednu živu papriku. Veliku papriku. Nakon toga sam ubral i jagode za koljač. Znate onaj žuti biskvit (s jogurtom veliju) sa svih cener jadogica. Da vas pitam di bute usred studenog našli tak nekaj. Fine i friške mjesečarke. Veliju mi da su spremne za širenje i presađivanje. I prošo dan. V nedelju dok su neki bežali po Veneciji ja sam po prekrasnom toplom sunčanom danu krenul in di ekšn. I dok sam je vani pokušaval zaradit nedeljni ručak Hilbilca je sigurne udaljenosti (topla kuhinja sa goveckom juhicom na šparhretu) ovjekovječila i odokazila moje zasluge za narod. Štihanje je inače imteresantan šport. Treba skužit kak pravilno piknut svoj štrument v zeml'u tak da sve od zdol zijde gore a da vam kičmatrans ne strada preveč. Pa onda kaj sa florom i faunom. Trava je opak vezivni elemenat i najveć vam snage zeme. Iskakajuče krtice, gliste, bubamare i sljepiče smatrate dobrom zabavom dok im činite genocid. Spešli glistama. Ipak ste vi jači od njiha. Onda da uopće ne pričam o lakoći štihanja proljetnog dijela i ovog novog vrta. Staro i rahlo ide ko putar. No uz malo matematike skužil sam kak si olakšati život. Lepo, paralelno uz okomicu medje zapiknete sa štihčom po nekoj dužini, i tak par okomica. Nakon toga paralelku poprek okomicih i ide ko ludo. Nadam se da se bum v nedelju mogel pofaliti sa skroz preštihanom slickom. Jemal sam v subotu i par sitniminimica za spilit. Kak mi se ni dalo na pilu zel sam svojega Štila. Ak već niste znali svaka hiža mora jemati svoga Štila. Kak sam ja još friški, moj je dječji na struju dugi 40 cm a ne ko Perin, pravi Štil, od 55 cm i dve vure arbajta velki rezervar.

11.11.2005.
Dugo me ni jebilo. Preveč orijemtiranja. A i tomu je end. Pravi dan za javljanje. Martinje. Ne bum spal nočas. Sused sprema tulum sa svojim penzićima pa bu ludo i nezaboravno. Ostalo mu 300 litri od lani a novih 15 hekti je spremil prije koji tjedan. Celu buju noć vani zavijali na mesec i usput pišali po lozi čije plodove pijeju.
Meni sljediju radni vikendi. Kak se prek tjedna niš nemre delati tjednukraj treba dobre iskoristiti. Sutra ranom zorom zubljanje lišća za zagrijavanje. A omdak ono pravo. Od štihače dve grbače. Treba otprti zemlju zraku i vrta zaštihati. Ove godine bum na vreme. Sljedi me jedno 10*15 metri vrta. Veliju da se na sto kvadrata mojže posaditi i uzgojiti sva zelenjava (povrćke) za 4članu familiju. Za nas bu pak male več. He, he, nebum ja na proljeće okapal. A da bi jemal motiva to čim prije zgotoviti nakon toga jemam za skopati petnajstak rupa veličine Metar*Metar*(0,50–0,70). Za nove voćke. Trešnje, višnje, jabuke, kruške, dren, breskve, marelice, lubenice. Različitih varijamti i sorti. Nek se najde. Za svaki slučaj.

Par slikica tam od prije. Odokativno tri tjedna nakon preselidbe (aprilililili) napravili smo useljivo tulumče. Nastupile su hilbilicine jahačice i hilbilijevi drkači. Ozbirom da jebilo Jurjevo (mislim) bili smo vužgali i šibicu. Kao i za svaki nastup treba se prvo malo po tko ži ti. Nakon klope neki su se prešli malo odmoriti v zele-njavu a drugi se se spramali vužgati vatru. Prvo smo vužgali (1 2 3) Jurja, pak je goril (1 2 3 4). Gdaj mu je potemcija opadnula postali smo hrabri. Prvo Pero stidljivo pa onda muži hr a b r o. Dok sam se malo odmaral Ljepi je fatal ćuma za svadbu. Of se baš ni dal. Pao mrak a mi ogladnili. Kam, di? Kod suseda na krušnu pećku. Pica i piva. Savršeno. Je, a tu je i meni najdraži Hamburger. Ko pogodi gdo na sliki nije vegetarijanec udjeljuje mi pivu. Kak su opasni tulumi v Dubrancu govori da su ova dvojca z babami na sliki (desno) opadnuli pod oltar za par meseci. Oba. Oba su padnula. Ol d pikčers ar k'rtesi from Mirka i Pero. Ol rajc ar rizrvd.

P.S. Kupil sam si kultivatora.

23.10.2005.
Prekrasen jesenski den. Nakon mjesec dana konačno doma, makar jedan dan, za vikend. A kad ono prekrasno sunčano jutro i prilika da se male odpočinem. Kulike jebilo lepe denes vjutro veli i slicka guzdarice u osam ujutro na ranojutarnjoj kavici. Par slikica veliju same od sebe kak je lepe ova jesen. Pastelne boje po bregima su u punom jeku, prek plota sused je već naredil dijonizof sok. Dok je lipe dvorišče je podvlečeno žutim. A v'rano (ob osmih) je jutro i njimi bile vruče. Gdaj je več tak lepi dan treba i nekaj gosti si na ručka zazvati. Najbolše je to z prijatelima i usput Kuma II odigrati. Vragolasti Matej je samo na sliki fin, tih i miran. Mam če škljocne prejde na sve tri strane sv'eta za gdoje pa zna.

18.10.2005.
Noćas, ilitiga snočka jebilo prekrasne nebe. Nemre fotač dočarati puni m'esec v puneme sjaju i jesensku naturu po noći. I oblake b'ele koji kak brodi prek neba ploviju. Bar ne fotač kojoga ja svenezmalica maltretišem. Ščera rli in d morning sem na krovu auta imal prvega ovogodišnjega (jesenskoga) mraza. Sam ga je na avtu bile. Kad se to spoji z m'esecom eto mojoga najdražoga zimskoga športa. I glazbe. Najime zadnje vrjeme (4-5 let) guštam zimske noćne šetnje s pesonjama. Onak iza ponoći, jedan, dva, tri. Ovisno kad svršim z fušom. perSu za protegnuti se nakon grbljenja za computerom. Gušt je snjeg a iznad svega ak je vijavica, pa pada i puše sve u 16. Toga jebilo prošle zime. A zima i majstori su nam male pomeknuli preselidbu. Znate za probleme sa meštrima raznijeh prvenijencija. Tak smo pomicali uselidbu na Božić, pak prvi drugega, drugi trečoga i na kraju je taman sredil prvi četrtega. A na 6. ožujanera vam je to otprililike ovak zgledilo:
Prilazna cesta z smjera Dragonošca, šortkat čez hozdu po makadamu. Gdaj pridete treba puta do hiže očistiti z leva, i zdesna. Vujdete v hižu i proverite da vam se pak ni voda v veceju zmrzla (pa ti šparaj na grijanju drugi put), a bormeč i tuša treba proveriti. Da vidimo kak su meštri pločice zalepili i zide pofarbali. Pećka je tu i sam zapovedi pričekuje. Prozori su čisti kak suza. Pot krovom nišće ne propušča, pak ni crepni penđeri. Jee, kaplica je isto na teplemu. Pak se ralica fine prepeljala čez sele. Gor pa dol. Gor pa dol. Dvorišče je čisto kak suza. Gazda hiže je išel proveriti di mu je blago. To pa je naporno. Pak ga je još iskal, al ga bile ni. Je, pak je treba gostinjsku sobu videti. Dotle su se gazda počinuli. A gdaj je trebalo v Zagreba prejti nisme baš bili pri vol'i.

12.10.2005.
V subotu osmega padoLista udasmo našoga Ljepoga (njaLjepijega od tri Ljepa). Nakon tricetipet jahri ogorčene borbe te zadnjih olimpijadu protiv jednog te istog neprijatelja pao je. Pao je naš zadnji Ljepi. I tak v subotu krenusmo prema Koloniji di su se mladi sreli na po' puta. Je, pa smo ih morali male nagovarjati ne bi li vušli nutri. Omdak su se dali je'no drugom. Pak su popa počeli priču a gospoja Ljepi oduševljena. Kum isto jebil odševljen. Pak smo se z Kolonije čez tricetipetiljada kockastih probijali do Novinarskega doma. A kad tamo oni pozdravlaju a kumovi naplačuju. Čim sme vušli nutri prvi Ljepi se pokazal prava Rvatna i spojil se sa Edom Pecijem. U medjumremenu Kum je održal (smješteni mu) govor. Pak su i mužikaši krenuli v ekšn z valcerjem. Je, oblekel sam jubilarni četrti put svoje vlastito in osebno odjelce za vjemčanja i sprovode. Nakon prve juhice pak je trebalo male pomeknuti gumbeka z iglom i koncem nebi li i ostatak papice zišel v drob. Tu je naravski pripomogla Zekina Zakovica z svojom sportbili torbicom. Fala joj. Rvacka, Rvacka. Naši su, veliju, dali gol. Pa se i prvi Ljepi pridružil podiju. Naš je muž krenul v solo tanc ekšn. Pak su si kumovi male zapopevali (he he, izbacite uljeza) i zatancali. Pak še mal z četrtim kumom i mladom. Omdak su rezali tortu. Poslje torte čisti raspašoj. Za kraj mi je naš friškoudani Ljepi pokazal u ranim jutarnjim satima kaj je to ve orijemtacija v duši. Da bi čovek reč rekel.
Ol d pikčers ar krtesi from Pero. Pa sam limitijeran z njegovim izborjem pikčersa. Dal je promis da bu ve još tkoja pikešers. Mladih kak tancaju. Evo ih p l e š e j u.

30.09.2005.
Za početak, od početka. Odokativno okoloko hepi nju jahre dveiljadeičetvrte odlučili moja bolja polovica i ja da je zadnji cajt da se genemo v prirodu. Prije neg ekipa popizdi i počne razmišljati o silnim hiljadama eura po kvadratu. Nakon silnih traženja prvo izmeđ dve zagorske reke, a nakon toga i potez Rakov Potok-Jaska. Svi koji su kupovali bilokakvu nekrevetninu znaju koji je to šit od posla. I nakon 6 mjeseci traženja obiteljske kuće (za 1 obitelj) sa dovoljno (?) velikim gruntom slučajno zalutah u Dubranec u Vukomeričkim Goricama. Ili još malo bliže. Ostalo je kak bi se rekle fjučer.
Nakon silnih obilazaka grunta, hiže, suseda, gruntovnice, katastra, banki i sličnih imštitucija postali smo 22. kolovoza lani ponositi vlasniki hiže 110 kvadrata čiste unutarnje kvamdrature (po gradbenom bančinom procjenitelju) i grunta od 20*125m. Odokativno. Da ne širim priču preveč (a ja to moguuu poooooštensssskkkki rastegggggnuttiiiiiii) mala galerija slikica kak je hiža zgledala trenutak prije robno novčane razmjene. Nastavak sljedi.

24.09.2005.
Život na selu je ljep. Spešli ak ima u bližoj okolici (radijus 5 km) odokativno četrdesetak km kvadratnijeh šume. Orijemtacijske. Neiscrtane. I dovoljno mjesta za višednevna tulumarenja. I još toga. Drugi put.
Odokativno jedna slikica tek tulike da vidim kak to zgledi. Prva slikica (ljep) je linkana nakon druge (slikica).